Dve stene, visoke i ponosne , na nekim mestima se približavaju jedna dugoj a na drugim mestima opet se udaljavaju. Podseti me ova slika na mene i jos nekog i na ovaj mali mostic između nas koji je tako nezan i njegove niti su jako tanke, postoji a nevidi se u stvarnosti al je ipak tu. Mi smo dve stene i jake i slabe a most između nas je vidljiv pa nevidljiv. Kad shvatimo da nema onog dela za kojeg smo mislili da ima, tad se ovaj most rusi i nestaje. Posle toga ostaju dve stene, tako blizu a tako daleko , tu su a nevide se, tu su a nedodiruju se. Kad padne kamenje sa jedne povredi drugu i tako na toj steni ostaju ožiljci, nevidljivi ali ipak tu, kad suze predju preko lica i kisa preko stene tad spere sve prljavo pa stena opet u svom sjaju zasija u svojoj prirodnoj lepoti. Neko ce mozda reci da to je obična stena ali ne… nije… Visoka je i snažna, uzdize se prema nebu, kupa se u svojim bojama i presijava se na suncu, naginje se i odbija od stenepored nje. Samo se vreme i kisa koje su prešle preko lica oskrnaviti ovu lepotu i snagu. Stena ce da pamti kad ju je sunce milovalo i kad u padale kiše suza i ostavljale je golu i samu. Naginjala se i odbijala, borila i postojala, al nikad bas nikad nije padala. Godine i suze ce izgrebati njeno lepo lice, ali ono sto je bilo bit ce njena priča… i samo njena skrivena duboko u srcu stene … By-Adry-Jana…
Ostavite komentar